БЕОГРАД – Прослављени кошаркашки стручњак Ранко Жеравица каже да се излажењем његове књиге „Жеравица светске кошарке“ и филмом „Жућко – прича о Радивоју Кораћу“, лепота кошаркашке игре приближава млађим генерацијама.

Какви су вам утисци са премијере филма о животу врсног кошаркаша?

- И моја књига и филм корисни су за спорт ком смо и Жућко и ја посветили живот. Филм шаље много корисних савета младима који нису ни рођени када је Жућко играо, а посебно ми се свидело што има југословенски карактер – почиње Жеравица.

По освајању златне медаље на Светском првенству у Љубљани рекли сте: „Само нам Жућко фали.“

- Ни данас не знам зашто сам лета 1969. године прихватио да играмо утакмицу у Сарајеву, јер она осим атмосфере и ревијалних потеза репрезентативаца није донела баш ништа – прича трофејни тренер.

Због глади тренирао жене

Колико вам је рад на књизи „Жеравица светске кошарке“ био напоран?

- Увек сам, да бих могао да анализирам, бележио све што сам радио. Тако сам у раду на књизи коју сам писао на наговор Братислава Ђорђевића и Милутина Павловића, користио обиље бележака, али и стечено искуство. Да ли и колико сам успео да љубитељима кошарке приближим свој живот, али и филозофију игре показаће време.

Који тренутак у животу вам је био најтежи?

- Најтеже ми је пао долазак у Београд, јер се догодио у тренутку када ми је породица остала без ичега. Тада сам због глади прихватио да тренирам жене Радничког, јер је уз посао тренера ишао и ручак у мензи, из које сам износио хлеб и делио га са другарима. Мислим да смо у односу на данашњу децу, која већ са десет година захваљујући интернету имају сазнања о свему, били безбрижнији и срећнији. Ја можда и више, јер сам пре доласка комуниста и одузимања имовине породици имао много пољопривредних машина и могао да комшијама поправљам све и свашта – каже Жеравица.

Морамо стварати стручњаке

Истичете да сте увек покушавали да од својих помоћника створите добре тренере.

- Сматрао сам то обавезом, јер кошарка има мало тренера и увек вапи за стручњацима који ће на одговарајући начин учити будуће играче. Данас то не примећујем и критикујем тренере, што недовољно мисле на будућност.

После шампионата Европе у Хелсинкију и деветог места Југославије, новинарима у Финској рекли сте само: „Ја сам крив.“ Зашто?

- Увек сам полазио од себе и анализирао разлоге својих грешака. Оне некада нису биле намерне, некада нисам могао ни да их предвидим, али сам желео да сазнам зашто су се десиле. Тада сам могао да кажем свашта, али сам искрено и самокритично изнео шта мислим.

Н.Киш

Играчима покупио кључеве

Много је анегдота из каријере Ранка Жеравице, а он се посебно сећа боравка у Чешкој, када је 1961. године први пут самостално водио државни тим, јер је тада, каже, стекао ауторитет.

- Биле су то тренинг утакмице са тада бољим Чехословацима. После меча у Брну играчи су ме питали да изађу. Дозволио сам и рекао да се врате до поноћи. Пошто их није било, отишао сам на рецепцију и покупио кључеве. Два сата су се, по доласку у хотел, договарали ко ће да дође код мене. Појавио се Бата Радовић, ја сам му без речи дао оно по шта је дошао и никада више о томе нисмо причали – рекао је Жеравица.

Поштовање навијача најдрагоценије

Шта вам је најдраже у каријери?

- Подршка коју сам имао од свих играча, играчица и навијача. Приликом промоције књиге, када сам од Драгослава Ражнатовића и Зорана Славнића добио реплике медаља са Олимпијских игара из Хелсинкија (сребро) и Москве 1980. (злато), јесте највеће признање. Нисам веровао да ће ми се таква част икада указати.