БЕОГРАД – Главне улоге у филмовима „Монтевидео, Бог те видео“ и „Шешир професоре Вујића“, изузетно оцењене од стручне јавности и гледалаца, створиле су добру перспективу младом и талентованом глумцу Милошу Биковићу (24). Али, с тим иде и популарност са којом се Биковић, бар засад, успешно носи.

Осим што прија, колико вас оптерећује пажња јавности коју сте стекли после филмова „Монтевидео, Бог те видео“ и „Шешир професора Вујића“?

- Не оптерећује ме много. Углавном се трудим да не придајем превелик значај медијској галами. Наравно, морам да допринесем рекламирању филмова у којима учествујем, али на сваки начин избегавам да свој приватни живот уносим у тај део професионалних обавеза.

Мало времена за СФРЈ

Да ли вас поверење аутора филмова и позитивне критике додатно мотивишу за усавршавање глумачког умећа?

- Наравно, када једном поставите лествицу, достигнете неки жељени ниво, онда не можете да идете испод тога. Трудим се да будем све бољи и бољи, али то не зависи само од мог умећа, него и од свеукупних околности у којима снимам. Али, највише ме мотивише публика, која се смеје или плаче уз филм или представу коју играм.

У поменутим филмовима и у кратком временском периоду играли сте две сасвим различите улоге. Да ли су вам те трансформације тешко пале?

- Схватићу то као комплимент, јер богату трансформацију сматрам највећом врлином. Нису ми пале тешко, јер бих, у ствари, волео да играм различите улоге. Не би ме задовољило да будем у некој фиоци, као неки одређени тип глумца.

С обзиром да у „Атељеу 212″ играте „Збогом СФРЈ“, а она је живела када сте били дечак, јесте ли имали потешкоћа у спремању ове улоге?

- Морам да признам да ми није било лако да је спремим, али углавном због тога што је било мало времена, а много сцена. Што се осталог тиче, односно проблематике коју собом носи творевина звана СФРЈ, то могу да играм као и сваку другу епоху, без обзира да ли је реч о 1880, 1930. или 1990. години. Ради се о историји народа, а не о мојој личној историји.

Легенда звана Берчек

Пошто вам се посрећило да на почетку каријере играте са глумачким магом Александром Берчеком, колико вам то значи на професионалном плану?

- Мени лично веома много, а мислим и свим мојим младим колегама. То је и задовољство и срећа истовремено, јер Берчек је према нама био веома отворен, а притом потпуно ненаметљив. И ми смо, додуше, настојали да не будемо досадни, а сматрали смо да је довољно већ то што можемо непосредно да га гледамо и слушамо његове савете. Дакле, ради се о једном сасвим коректном односу, који ће свима нама много значити у каријери.

Колико вам је времена требало да се спремите за улогу Мике Аласа, и да ли се спремали само на основу записа или и казивања која се о њему проносе кроз време?

- Нисам баш био у прилици да слушам људе који су преносили приче о Мики Аласу, мада знам да таквих још има. Највише сам о њему сазнао читајући информације са интернета, јер, колико знам, други начини записа, попут видеа, на пример, не постоје. Тако сам се, заправо, упознао само са основним чињеницама из његовог живота, без да сам видео његову мимику. Значи, пошто га не познајем, нисам могао да га имитирам, јер би то било бесмислено, па ми је једино остало да, имајући на уму све што сам о њему прочитао, домаштам лик Мике Аласа. Односно, да глумом надоградим оно што је обавезан текст.

Публика је је то добро оценила, јесте ли и лично задовољни својом креацијом?

- Не могу да говорим о својим улогама. Шта сам рекао на платну, рекао сам.

Прижељкујете ли да после ових филмова заиграте и у неком филму савремене тематике?

- Свакако да се томе надам, али ми је пре свега важно да филм који ми се нуди буде квалитетан, и да буде смислен и сврховит, у односу на време и друштво у коме се приказује.

Инцидент „Монтевидео“

Иако сте на почетку каријере, коју бисте улогу сматрали својим врхунским глумачким дометом?

- Тешко да бих то у овом тренутку могао да вам кажем. Не зато што не знам шта бих волео да играм, већ зато што мислим да су врхунски домети у професији нешто за чим човек, углавном, трага цео живот и никада није сигуран да ли је стигао до звезда.

А ком бисте се жанру посветили са највећом љубављу и пажњом?

- Бојим се да је и питање жанра дискутабилно, јер жанрови се мењају у односу на историјске околности, односно мења се контекст сваког жанра. Тако су нека врста алтернативе и „црног таласа“ код нас постали мејнстрим, а мејнстрим стварно постоји само на нивоу „инцидента“, какав је у нашој кинематографији „Монтевидео“. Појмови су мало побркани, и јако је тешко одредити жанр, говорити о њему као таквом, поготово зато што још немам довољно искуства и нисам се опробао у свим жанровима.

Удаљавају ли вас обавезе од обичних, свакодневних животних ствари и пријатеља?

- Тачно је да имам мање времена за лична задовољства и своје пријатеље. Међутим, то сматрам само привременим стањем, али не и променом начина размишљања.

Били сте на премијери представе „Малецки“ у „Модерној гаражи“, младог израелског писца Лиора Залмансона. Какви су утисци?

- Волим представе у којима се драма одвија у самом глумцу. Цитирао бих Муција Драшкића: „Глумац је на сцени све“. Људи на представу долазе да би се идентификовали са глумцем и проживели његову драму заједно са њим. Мислим да је мој друг, млади глумац Никола Јовановић, одличан у тој улози.

Серија боља од филма

На телевизији управо почиње да се приказује серија „Монтевидео, Бог те видео“. Колико се она разликује у односу на филм?

- Биће боља, већ и зато што је опширнија и има времена да се исприча цела прича. Да, сасвим сигурно могу да кажем да је серија боља него филм.

Воли добре књиге и филмове

Која су, осим глуме, ваша друга интересовања?

- Пре свих, то је психологија, која је добрим делом садржана у мом послу. Волим, такође, да читам и да гледам добре филмове. Вашим читаоцима са задовољством бих препоручио књигу Ивана Иљина „Поглед у даљину“.

Невенка Стојчевић